Kao beba preživela vukove, kao devojka logor,a sada koronu

Epidemija u Srbiji donela je oštre restriktivne mere mnogima, ali posebno starijim građanima. Svim građanima Srbije koji su imali više od 65 godina bio je strogo zabranjen svaki izlazak na ulicu, dok je za ruralna područja i manja mesta, ta starosna granica bila 70 godina. 

Iako se o tome nije otvoreno govorilo, odluka o zabrani kretanja, doprinela je povećanju straha od virusa, ali je i pojačala strepnje za egzistenciju kod starih i bolesnih, pogotovo u onim domovima u kojima nije bilo mlađih naraštaja. Za sve one koji nisu imali drugog rešenja za dopremanje osnovnih životnih namirnica, jednom nedeljno ipak je bio omogućen i privremen odlazak iz kuće, ali isključivo u ranim jutarnjim časovima. To su mnogi koristili da se nadišu svežeg vazduha, prošetaju ulicama i prikupe dovoljno snage i energije da izdrže do naredne prilike za napuštanje svoja četiri zida, jer je većina za ovakvo restriktivno ukidanje sloboda kretanja bila nedovoljno spremna. 

Devedesetšestogodišnja penzionerka Dragica Savić iz Ratkova, među najstarijim je stanovnicima naše zemlje, jer za sobom ima skoro čitav jedan vek. Ona je problem sa korona virusom videla samo kao još jedan od izazova na svom životnom putu. Njen život prava je beležnica vremena u kojoj su zapisani mnogi događaji koji danas pripadaju zajedničkoj istoriji Balkana, na kom su se menjale države i uređenja, koji su potresali ratovi i velike društvene krize, a o čemu danas mogu da posvedoče malobrojni, oni koji su sve te nedaće izneli na svojim plećima.

Kako biste nekome ko vas ne poznaje ukratko opisali svoj život?

Ja sam Dragica, devojačkog prezimena Čančar, a udata sam Savić. Rodila sam se u Bujakovini kod Foče, u tadašnjoj staroj Kraljevini Jugoslaviji, Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenca. Roditelji su mi poginuli kad sam imala samo tri godine. Oni su pali sa mosta sa konjskom zapregom u reku, ali sam ja ispala pored i neki robijaš me spasio. Celu noć je zavijao vukovima da me ne bi pojeli, dok nisu sišli do mene. Odrasla sam u sirotištu kraljice Marije Karađorđević, uz trojicu braće koje je život kasnije odveo na različite strane sveta. Išla sam prvo u 4 razreda osnovne škole i bila odličan đak. Posle sam upisala pilotsku školu u Sarajevu, ali tad je počeo Drugi svetski rat. Švabe su me oterale za Nemačku jer sam govorila jezike i to engleski, italijanski i nemački. U logoru sam bila prvo u Berlinu, a posle godinu dana su me prebacili u Beč, gde sam radila u fabrici gas maski. Prašila sam gumu za maske. Išla sam i kao bolničarka, kad je neko bio povređen od naših, jer sam znala jezike, što me je i spasilo. 

Sam Bog me je do tada sačuvao mnogo puta. U logoru sam upoznala mog muža Radovana koji je, nesrećnik, vraćen pred rat iz Amerike, kako bi izbegao očevu kaznu zbog pečenja rakije jer je tamo to bilo zabranjeno u vreme prohibicije. Bio je ranjen dok je radio u logoru, a mene su poslali da ga previjem. Tada sam se i zaljubila u njega i odlučila da ću, ako preživimo, poći za njim, da mu budem žena. Tako sam došla u Ratkovo davne 1945. godine.

Jeste li se uplašili korona virusa koji se pojavio u Srbiji početkom godine?

 Kad sam kao beba preživela vukove, kao devojka logor, a kao žena još mnogo veoma opasnih situacija u životu, korona virus mi ne može ništa. 

Ova devedesetšestogodišnja starica koja nekoliko decenija živi sama, a koju svi u selu zovu baka Gaga, vanredno stanje sa potpunom zabranom kretanja u početku nije mogla da razume drugačije, nego kao ratne godine koje su daleko za njom. 

Prvih dana, išla sam samo po vodu za piće i u prodavnicu po hleb, ali uz punu opremu koju su činile gas maska i marama. Umesto gas maske, posle sam nosila i šivenu masku koju sam sebi iskrojila. Jeste da je bilo strogo rečeno da ne treba da se izlazi van dvorišta, samo sam išla u crkvu i nikuda više. Nisam htela da me prekorevaju mlađi koji ni ne znaju šta je prava kriza kakvih smo imali nekada.

U prvim danima i nedeljama od početka zdravstvene krize u Srbiji, jedino što se znalo o virusu je da je smrtno opasan za starije ljude, u prilog čemu su svakodnevno objavljivani podaci iz Italije, u kojoj su bolnice bile prepune starijih pacijenata, od kojih su mnogi preminuli dok su čekali slobodan respirator, te su svet obišle i slike beskrajno dugih kolona vojnih vozila sa kovčezima i telima onih koji su izgubili bitku sa korona virusom.  

Kako ste saznali za korona virus?

Gledala sam na televiziji. Rekli su da je opasno jako. Vremena se menjaju, ali je bilo i drugih bolesti i epidemija, kada nije bilo televizije i svih ovih vesti, pa su ljudi preživeli, tako će i ovo proći. Jeste da je korona opasna, nema sa tim šale, ali opet, živimo i dalje. 

Epidemije tifusa u Prvom svetskom ratu, baka Gaga takođe se seća iz priča tadašnjih starijih ljudi, ali je zapamtila i sama bila svedok epidemije variole vere, odnosno velikih boginja, koja je obeležila početak sedamdesetih godina u Evropi i bila prisutna i na našim prostorima.

Bilo je boginja, umiralo se. Imali smo i opasnih bolesti koje su prenosili komarci. Kad sam bila mlada, ja sam radila u Zadruzi u kojoj su me angažovali prilikom prskanja komaraca iz aviona. Imala sam dozvolu i znala da letim avionom. Sve što me je zanimalo, ja sam naučila i radila rame uz rame sa muškarcima. Nismo se stalno bojali od svega, moralo se živeti dalje. 

Mera zabrane kretanja ograničila je i kontakte među ljudima koji su morali da se odreknu svakodnevnih navika, što je kod mnogih doprinelo povećanju straha od virusa, sa kojim su rasle i brige o umiranju od samoće i tuge. 

Kako ste se borili sa usamljenošću tokom izolacije zbog korona virusa? 

Radila sam baštu. Tako sam popunjavala vreme, jer ne umogu da ne radim. Svake godine ja sama radim celu svoju baštu. Imala sam povrća, voća, okopavala sam vinograd, kupine, sve redom. Ima posla uvek nekog u dvorištu. Jedino što mi je nedostajalo je to što se nismo družili. Nismo se smeli družiti zbog tog virusa, a to nam je bilo jedino kad malo izadjemo na ulicu i sedimo pred kućom.

Bez obzira na to što je od rata i rada u logoru na proizvodnji gas maski prošlo mnogo decenija, sadašnja vremena i maske koje se sada nose na licu ne mogu da je ne asociraju na zatočeništvo i sveprisutnu pretnju smrću. 

Od smrti se svakako ne može pobeći – da li zbog virusa, da li zbog rata ili nečega trećeg, to nas sve čeka. Ni sada se nije smelo ići nikuda, branili su. Išla sam samo do crkve i po vodu i nikuda više. Oni mene i nisu smeli dirati, jer je jedan od ovih političara meni rod. Ne bi oni mene kaznili. 

Baka Dragica Savić suočila se i sa lavirintom zvanim državna administracija i problemom nepostojanja dokaza o državljanstvu, a samim tim nije mogla da pribavi ličnu kartu koju prihvata novi sistem elektronske uprave. 

Od države sam, kad je bila korona, dobila i pomoć sa sapunom i namirnicama. Sve sam dobila kao i ostali. Jedino onih 100 evra mi nisu dali, jer kažu da nemam državljanstvo, neki papiri nisu bili u redu. Ja sam rešila da to isteram kad su ukinuli tu zabranu kretanja. Predala sam zahtev da me ponovo upišu u te njihove knjige, pa mi je sada baš i stiglo to rešenje. Meni, sa 96 godina su tražili da za to uplatim 19 hiljada dinara, ali sad bar imam nova dokumenta, da mogu glasam.

U životu ste sve prihvatali stoički, bez imalo namere da odustanete od borbe protiv brojnih nedaća?

Moja deca su kao mala umrla. Posle sam ceo život čuvala decu iz komšiluka i svu popovsku decu koja su živela tu blizu. Sve do pre nekoliko godina, dok me nije izdao vid, ali i snaga da trčim za njima kao nekada. Pevala sam im uspavanke i ljuljala ih, što su mnogo voleli. Opominjala sam im roditelje da ih obuku bolje. Za decu je gore da im bude zima ili da budu gladna, nego da ne nose maske, jer deca moraju da trče i prljaju se i padaju, da budu slobodna. 

Kako provodite dane sada kada je dozvoljeno kretanje iako je virus i dalje prisutan?

Idem svakog dana na česmu po vodu, redovno sam na bogosluženjima u Pravoslavnoj crkvi u Ratkovu, gde pevam u horu za pevnicom, kao što sam naučila još kao mala. U crkvu se uvek išlo, bilo korone ili ne. 

Za sve posebne prilike, pogotovo svakog Božića i Uskrsa, ona ima uvek spremne bisere, naočare, svečane cipele i neku novu haljinu, koju i dan-danas sama sebi šije, jer se, kako kaže, zna šta je red, uz stidljiv osmeh potvrđuje ova ponosita starica Gaga, koja je i sama postala jedan od simbola vremena i neprestane borbe sa životom. 

Koji je recept za dug život kakav je Vaš?

Sve moje godine i decenije života dugujem radu i samo radu, jer me je to i održalo. Rad, ali i pesma, pa makar bila i neka stara sevdalinka. Vidite ove šupe? Tu imam drva i za sledeću zimu. To me je održalo, ja to sve sama unosim i slažem. Od želja imam samo jednu – da poživim još koju godinu i da mogu da radim. Ne bih volela da napunim sto godina, to mi je mnogo. Baš mnogo.