Ovde je bilo zastrašujuće u početku

Mehdi, 16-godišnji migrant iz Irana, proživljava pandemiju koronavirusa u Centru za azil u Krnjači. Za razliku od 72-časovnog karantina kroz koji su građani Srbije prolazili nakon uvođenja vanrednog stanja, Mehdiju je duže od mesec dana bio zabranjen izlazak iz prihvatnog centra, odlukom Vlade Srbije. Za razliku od ne toliko velikog broja migranata u prihvatnom centru sada, Mehdi kaže da ih je za vreme zabrane izlaska bilo između 800 i 900. Osim velikih redova pred služenje obroka, zabrana je prouzrokovala strah i bes među stanovnicima centra. Stale su i akitvnosti: organizacija preko koje je Mehdi učio engleski, srpski i španski jezik ostala je bez volontera. To su jedini časovi koje je pohađao, budući da ne ide u srednju školu. Njegova želja je da postane glumac, a svoju prvu ulogu u Srbiji imao je u filmu “Igra”. 

Razgovarali smo sa Mehdijem o tome kako se osećao na početku pandemije i vanrednog stanja, kao i na koji način mu je korona poremetila planove. 

 “Zdravo, ja sam Mehdi. Ja sam iz Irana. Došao sam ovde pre tri godine i ja sam glumac”, izgovorio je Mehdi na srpskom, pre nego što je razgovor nastavio na engleskom.

Mehdi sedi u hladu blizu ograde prihvatnog centra kako bi pobegao od buke koju deca prave ispred njegove barake. Njegova baraka izgleda isto kao i ostalih desetak, podeljenih na sobe, sa malo komšija. Trenutno su u centru smeštene samo porodice i više nema takozvanih „samaca“. Napolju je toplo i u dvorištu centra nema mnogo ljudi.

Za vreme vanrednog stanja život u centru je izgledao drugačije. Kako je bilo tada?

– Neki ljudi su bili zaista besni jer su bili zatvoreni. Ljudi su bili uplašeni kad su nove osobe počele da dolaze. Ovde je bilo otprilike 800-900 ljudi, nisam siguran, ali ih je bilo mnogo. Kada smo išli na doručak, ručak, večeru, bili su ogromni, zaista dugački redovi. Ponekad su se dešavale tuče jer su ljudi bili mnogo besni, znate kako to već ide. 

Da li si se i ti osećao tako?

– Ja lično nisam. Znam da je to bilo za našu sigurnost. Tako je i trebalo da bude, ali neki ljudi to nisu shvatili nažalost. Gledajte, razbesnite se i osećate poraženo jer ne možete da izađete. Ali u nekom trenutku shvatite da je to zbog vaše bezbednosti. Ovde je bilo zastrašujuće u početku. Dovodili su nove ljude, a neki od njih su možda bili zaraženi. Tada ste zaista uplašeni, skoro svi ovde su bili uplašeni. Ali to je bilo tada. Migranti sada mogu da izlaze iz centra kada žele, što znači da je veliki deo njih tokom dana u Beogradu. Više nema gužve. Teretana na otvorenom je prazna, a na igralištu nema mnogo dece. I red za hranu je znatno kraći.

 Kako je sada živeti u centru?

– Ljudi sada nisu uplašeni. Misle da su možda u pitanju politika i igre vlasti. Nakon određenog vremena od uvođenja vanrednog stanja, ljudi su se smirili. Igrali su fudbal, svirali i plesali u večernjim časovima. Ispunjavali su vreme jer nisu mogli da izlaze skoro cela dva-tri meseca. Postojao je onaj smešni “meme” gde kažu da je ranije bilo manje korone, ali da je strah od korone bio veći. A sada ima više korone, ali je strah manji. Tako to ide. Čak i za mene, nije me briga, šta god. 

Mehdi živi u jednoj sobi sa roditeljima, mlađim bratom i dvogodišnjom sestrom. Kako bi imao privatnost, okačio je čaršaf iznad kreveta. Ipak, Mehdijevo omiljeno za odmaranje i gledanje serija jeste dušek prostrt na podu, na kojem spava njegov sedmogodišnji brat Hamed.

Za razliku od marta i aprila, da li sada drugačije ispunjavaš vreme koje provodiš u kampu?

– Ja lično imam svoju rutinu koja glasi 12 sati sna, zatim 12 sati gledanja serija. Takođe, napisao sam kratko delo. Jedna osoba je trebalo da dođe iz inostranstva da snimi kratko delo koje sam napisao. Međutim, to se nije dogodilo jer su se zbog korone zatvorile granice i ona nije mogla da doputuje iz Amerike u Srbiju. Ipak, to je bilo na neki način zato što sam imao vremena da poboljšam ono na čemu sam radio. Još uvek radim na tome. Priča se menja, ali radi se o životu.

Rekao si da dolaziš iz jednog malog grada na granici sa Irakom. Kako je korona uticala na život u tvom rodnom gradu u Iranu?

– Moj rodni grad je mali i u njemu imamo samo jednu bolnicu, ostalo su privatni lekari. Bolnica nije dobra. Verujte mi da će svi koji se zaraze umreti, niko im neće pomoći. Bolnica je državna, a državne bolnice ne donose ništa dobro, svuda je tako. Tamo je mnogo loša situacija. Vlažnost vazduha je velika, a morate da nosite maske. Ljudi od tamo mi govore da ako ne umru od korone, da će umreti od maski, zato što je mnogo vrućina.

Kada si pre tri godine napustio Iran, tvoje školovanje se prekinulo iako si imao 13 godina. Ipak, u Srbiji si naučio engleski i počeo da učiš druge strane jezike. Kako je korona uticala na tvoje obrazovanje?

– Idem u školu. Nisam završio srednju školu, ali išao sam u organizaciju koja je imala volontere iz Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije, Nemačke, Francuske. Išao bih tamo i učio engleski, srpski, možda malo francuskog, španskog i to mi je mnogo pomoglo. Međutim, došla je korona i svi su se vratili u svoje zemlje, tako da je škola za sada zatvorena. Moj engleski je mnogo bolji u poređenju sa pre tri godine kada sam došao u Srbiju, tada nisam ništa znao.

Osim učenja jezika, i pisanja dela, šta si radio prethodne tri godine u Srbiji?

– Nekako se dogodilo da smo snimali film prošle godine i da smo se pridružili toj ekipi. Zaista je čudno, nekako su nas pronašli. Došli su ovde i rekli da traže ljude za film. Bio sam vrlo zainteresovan. Rekao sam režiserki da me stvarno zanima, da želim da snimam. Tako smo počeli da snimamo i moj san se ostvario. Od kada sam bio mali, volim da idem na snimanja, da učestvujem u pozorišnim predstavama. Za sada sam i dalje u pozadini, nisam u fokusu, ali u budućnosti, cilj svakog glumca je da dobije Oskara. Ovo je način da se počne, u Srbiji.

O kakvoj ulozi je reč?

– Ime filma je Igra. Naziv se odnosi na ljude koji pokušavaju da pređu granicu. Mi to zovemo “igra”. Režiserka filma je Ana Lazarević, a mušku ulogu igra, naravno, Branislav Trifunović. Nisam imao veliku ulogu, pošto je to bio klasični dokumentarac o migrantima. Ipak, moj mlađi brat je mnogo bolji glumac od mene i imao je veću ulogu od mene. Ali, mi smo braća. Ja želim da on uspe i on želi da ja uspem. Zaista sam srećan što se ovaj film dogodio. Ljudi koji su tamo radili su bili mnogo. To me je na neki način promenilo. Mnogo stvari sam naučio radeći na tom filmu kao na primer produkciju, kostimografiju, ali i naravno glumu. 

Najnoviji podaci Republičkog komeserijata za izbeglice i migracije od 27. avgusta pokazuju da u centrima boravi oko 4.000 ljudi. Prema njihovim procenama, van centara se nalazi između 600 i 700 ljudi. Za razliku od početka godine kada je u Srbiji bilo oko 3.100 migranata, tokom vanrednog stanja i zatvorenih granica taj broj se popeo na 9.100. 

Uprkos oduzetom pravu na kretanje, migranti su za vreme vanrednog stanja bili česta tema. Od lažnih vesti da se autobusi puni migranata “uvoze” u Srbiju za vreme policijskog časa, do postavljanja vojske ispred prihvatnog centra u Šidu. Diskriminatorni odnos prema migrantima i dalje je dominantan u društvu, ali i u određenim medijima. Što pokazuje da ni antimigrantski narativ nije imun na koronu.