Ovo ne može stalno da traje, mora da stane

Vanredno stanje bez posla i primanja, uz socijalnu pomoć i odlučnost da se u prihvatilište i na ulicu više ne vraća. Makar ne da tamo živi, ali da radi – iščekivala je sa nestrpljenjem. Snežani Crnogorac, prodavačici prvih uličnih novina u Srbiji „Lice ulice”, nakon što je konačno uspela da, kako navodi, dovede svoj život u normalu, počne da radi, zarađuje za sebe i iznajmi stan, urednost života prekinulo je sve suprotno onome što njen posao prodavačice uličnih novina zahteva zabrana kretanja i socijalno distanciranje kao mere prevencije virusa korona. Lice ulice se verovatno prvi put za deset godina postojanja sklonilo sa ulica Srbije, a oni zbog kojih je magazin i nastao, suočili sa egzistencijalnim problemima. A to je upravo suprotno ideji projekta Lice ulice, koji postoji zbog onih ugroženih, marginalizovanih grupa koje su ujedno i njegovi prodavci.

Od ulice i kontakta sa ljudima, zavisi vaš posao, vaša primanja, pa time i vaš život. Koliko je teško biti ulični prodavac novina u doba pandemije, tokom vanrednog stanja, socijalnog distanciranja i dugih policijskih časova?

Tokom vanredne situacija, nisam imala nikakvih problema. Primala sam pomoć od države, međutim jeste mi opao promet, a pored toga jedno vreme nisam uopšte radila. I to mi je bilo najgore, što nisam mogla da radim, što sam morala da sedim kod kuće. Policija me je dva ili tri puta zaustavila na ulici, sreli su me kada sam prodavala časopis, i rekli su da će me zatvoriti ako me još jednom budu videli. Rekli su mi da sam slaba i da moram shvatiti da je ovo opasan virus. Međutim, ja sam tokom vanredne situacije često morala da idem u centar zato što primam pomoć od države, imam redovna javljanja u biro, a išla sam često i kod moje mame, koja živi jako povučeno, tako da joj ja idem i u prodavnicu i da platim račune… Zbog toga sam često morala da se krećem tokom vanrednog stanja.

To su bili meseci i meseci bez primanja. Kako ste se u tom pogledu snalazili, da li ste imali druge izvore prihoda? 

Primala sam redovno socijalnu pomoć, ona je oko sedam hiljada i četiristo dinara, a pored toga mi je i mama finansijski pomagala, ona mi daje mesečno po deset hiljada dinara. Jedino mi je opao promet od prodaje novina jer nisam radila, ali finansijsku krizu nisam osetila za vreme vanredne situacije. Više mi je smetalo to što ne mogu da radim i što mi je jako opao promet, jer ja živim u iznajmljenom stanu i plaćam osamdeset evra stanarinu, samo zbog toga, ali ovako, nisam imala finansijske probleme jer mi je majka pomagala, jedino mi bio problem što nisam mogla da zaradim sebi. 

S obzirom na to da tokom vanrednog stanja neko vreme niste radili, a i zbog vašeg lošeg zdravstvenog stanja, najveći deo vremena ste provodili u stanu. Kako je to izgledalo i koliko vam je teško palo? 

Kuća u kojoj stanujem je jako velika i ima nas troje podstanara. Gazda je ranije živeo u Australiji, tako da se za vreme vanredne situacije super živelo kod gazde i gazdarice. Hleba, mekika i kolača, kuvanog i mesa – svačega je bilo. Nisam oskudevala u hrani, ali meni je nedostajao posao da zaradim za sebe. Oni su jako fini i ljubazni, gazdarica mi redovno kuva, neće ništa da naplaćuje, zna da sam se razbolela. Jedna žena što radi u pekari u blizini kuće, davala nam je i hleba i peciva, ali meni je nedostajalo moje… Moja zarada. Ne volim ni od koga da uzimam. Oni kada mi donesu, ja se osećam kao da sam dužna i onda ja kad dobijem od mame pare, ja im platim, u novcu. Ne volim da mi neko daje, volim svoje da zaradim za sebe.

Pre nego što ste iznajmili stan, živeli ste u prihvatilištu. Šta vam je dobro, a šta loše doneo život tamo?

Bila sam u prihvatilištu prošle zime i meni je tamo bilo jako lepo. Međutim, bilo je i jako naporno za mene. Tamo se dobija samo dva sendviča i šolja čaja. Ceo dan morate da sedite za stolom i pored televizora. Svi su bili jako fini i ljubazni i ja mnogo cenim ono što su mi pružili u prihvatilištu. Međutim, kada sam boravila tamo, svako veče sam morala da idem u Temerinsku ulicu (u Novom Sadu), tamo se nalazio smeštaj za spavanje. Mi smo tu zgradu sređivali i čistili, a čuvar nam je tamo svako veče donosio večeru. On nam je mnogo finansijki pomagao, davao nam je pare za kafu, a njegova žena je slala kuvanu hranu. Ali u šest ujutru smo mi morali da izađemo odatle, onda sat ili dva moramo biti na ulici, pa onda idemo u dnevni boravak. Dnevni boravak (što je meni bilo naporno, ja sam teško podnosila hladnoću, valjda sam se razbolela zbog toga i počela je da mi opada kosa) radi do četiri ili pet sati popodne. Mi smo po toj zimi, po snegu morali da idemo po železničkim stanicama. Pritom je trebalo i para da bih došla do smeštaja ili do prihvatilišta, na primer. To je za mene bilo naporno, malo-malo pa mi nije bilo dobro, ali drugarice su mi pomagale

Zahvaljujući prodaji novina i podršci vaših poznanika uspeli ste da obezbedite sebi krov nad glavom. Da li ste ostali u kontaktu sa nekim iz prihvatilišta, kako su tamo usluge sprovođene tokom vanrednog stanja?

Imala sam tri, četiri drugarice, jedna je bolesna, a njen muž u zatvoru, druga je bila pod drogom, nasilnik u porodici, oduzeli su joj decu. One su i prosile. Ali moram reći da su mi pomagale, bile su mi jako dobre drugarice, godinu dana smo živele zajedno, jele smo i spavale zajedno. Kad ja nisam imala para, one su meni pomagale, kad one nisu imale pare, ja sam njima pomagala. Međutim, sve su ostale na ulici, po napuštenim kućama, nisu se sredile. Meni je socijalna radnica rekla da mnogo pomažem ljudima (šteta što se nisam bavila tim poslom), sve što sam mogla da im pomognem, ja sam pokušala, da se malo srede… Ja sada u prihvatilište više ne idem, odem kod socijalne radnice samo da se javim, da im ponudim časopis i da vidim kako su, ali ja tamo više ne idem, ja sam izašla iz toga. Bilo mi je naporno po četiri ili pet sati tako svaki dan i noć da hodam. Nisam imala uredan život. Ja sam izašla iz prihvatilišta, prodajem časopise i iznajmila sam stan. 

Tokom vanredne situacije, išla sam jednom mesečno tamo, ali retko ko dolazi, slabo. Kad sam bila, htela sam da sednem da se odmorim. Rekli su mi: Snežo, ne možeš ni minut zbog vanredne situacije”. Dali su mi dva sendviča i pola alpske salame, spakovala mi negovateljica. Pitaju me kako sam, da li prodajem časopise i tako. Srela sam jednu drugaricu tokom vanredne situacije, rekla mi je da nema za kafu i ja sam je vodila u kafić. I sve te drugarice, jedna je spavala na klupi na ulici, kad god nisu imale pare, ja im kupim i kafu i hleb i cigarete, uvek ih častim, ali one se nisu sredile, tako one žive… Meni je socijalna radnica rekla da ja nisam za to, one žive tako godinama, deset, petnaest godina, spavaju po železničkim stanicama, po klupama, ja nisam mogla da im pomognem. 

Kako ste odličili da počnete iznajmljivati stan i koliko vam je to promenilo životne navike?

Dok sam bila u prihvatilištu, tamo sam se razbolela. Bila sam i kod mame četiri meseca, ali tamo nema uslova za život. Zato sam štedela pare i sada iznajmljujem stan, rešila sam taj problem. Izašla sam iz prihvatilišta i više ne idem tamo. Već godinu dana redovno plaćam stan i dobro mi je. Sa tim parama mogu da opstanem i da plaćam stan i ja da živim, a ova zarada od prodaje časopisa mi jako dobro dođe. Ovde su jako fini i ljubazni, mnogo su mi pomogli, i kad nisam mogla da nađem stan, nisam imala mobilni, organizatori su mi pomogli. Od njih dobijamo i garderobu, namirnice… Mnogo mi se sviđa ova velika ljubaznost. Sve sam radila, ovako do sada nisam. Uvek me pitaju da li imam neki problem, da li redovno plaćam stan, ako imam problem, uvek će mi pomoći. Ja bih samo volela da i ovo što vi mene intervjuišete, doprinese tome da krene bolje prodaja časopisa i da ljudi čuju, oni koji ne znaju za Lice ulice, da saznaju da je to jako lep časopis i da je on važan za socijalno ugožene ljude, za one koji spavaju na ulici ili one koji ne mogu naći posao ili imaju neki invaliditet. Dala bih apel ljudima, jer ima mnogo onih koji su dobro finansijski, da se pomogne nama koji smo malo socijalno ugroženi i da se ovaj časopis prodaje nekako, to bih jako volela. Ja jako volim taj časopis. 

Nakon što su neke mere za suzbijanje pandemije ukinute, ponovo ste mogli izaći na ulicu. Kako sada ide prodaja i da li vam se čini da se ljudi plaše da vam priđu zbog i dalje preporučenih mera socijalne distance?

Ljudi jako se plaše epidemije, jako. Inače su svi ljubazni, ja koliko radim, a to je godinu dana, nijedan problem nisam imala, da su me odbili ili tako nešto. Međutim, narod se sada plaši, u strahu je, opao je promet i prodaja ide baš slabo. Ponekad nedeljno po dva, tri, časopisa prodam, nekada ništa, sad sam zaradila hiljadu dinara. Zavisi… Ali većinom nas časte po dvesta, trista, petsto dinara, ne uzmu časopis, časte nas kafom, burekom, picom ili voćem. Slabo kupuju časopis, mada je meni draže da kupe časopis da ide bolje prodaja. Ja od početka vanredne situacije radim, ne plašim toga i stalno sam išla dok se moglo. Od početka se nisam plašila, a ni sada nemam strah. Ali tokom epidemije gde god sam išla, svima je opao promet. Pozorište ne radi, to mi jedno od omiljenih mesta, Ben Akiba, mađarsko pozorište. Tu mi je ranije jako dobro išla prodaja. Išla sam i po galerijama, rekli su mi da nijedan čovek nije ušao u galeriju. Imam jednu omiljenu knjižaru, nema nikoga, uvek mi skuvaju kafu i samo se smeju: Snežo, kako ide?”. Jedino u jednom kafiću prodam nešto, oni me tamo jako vole, uvek mi kupe poneki časopis. Mnogo su fini i ljubazni, pitaju me kako ide promet, ja kažem malo slabije, časte me kafom uvek, espreso, ja tu volim kafu i to mi je odmor tamo.

Budući da stalno u medijima i od medicinskih stručnjaka, slušamo kako nas čeka „sledeći talas korone”, da li se plašite da ćete opet morati da obustavite posao na neko vreme?

Mislim da toga neće biti, ja redovno čitam novine i pratim epidemiološku situaciju. Mislim, teška je situacija, ovo je velika epidemija, a sad ja ne znam šta može da se desi. Ja sam optimista i mislim da će biti dobro, jer ovo ne može stalno da traje, mora da stane.