Pandemija donela i pandemiju nasilja u porodici

Svetsko zatvaranje kao i kriza zbog pandemije koronavirusa otvorilo je prostor nasilju nad ženama.

Žrtve su zbog izolacije i policijskog časa višednevno bile zatvorene sa nasilnikom. Čak i da žrtva naiđe na mogućnost da prijavi nasilje, institucije su radile otežano, a mogućnosti nevladinih organizacija su se smanjile pa su telefoni često zvonili do kraja. Ivana Perić, koordinatorka SOS ženskog centra iz Novog Sada koji se bavi psihološkom i pravnom podrškom ženama žrtvama nasilja, navodi da je ova organizacija pokušala da svoje usluge obezbedi i za vreme vandrednog stanja.  

Prebacili smo rad na onlajn podršku i takođe smo bile dostupne na dva mobilna broja telefona. Tako da je negde ta mogućnost da nam se korisnice javljaju putem mobilnih dao dobar rezultat pa smo tokom aprila i maja zabeležili veći broj poziva nego u odnosu na prethodnu godinu u istom periodu.

Zašto ste imali veći broj poziva?

Čini mi se da u početku nismo imali povećan broj poziva, u martu kada je krenulo sa vandrednim merama, ali nekako u maju, junu, naročito julu nas je taj broj poziva iznenadio i to negde povezujem da su korisnice konačno mogle da se nekom obrate za podršku ako uzmemo u ozbir da su te mere popuštale. Da je moglo da se kreću van svojih domova. Jako je teško kada ste zarobljeni sa počiniocem nasilja 24 sata 7 dana u nedelji. Taj neki rezultat nam je pokazao da je bilo eksalacije nasilja i tokom vandrednog stanja kao što se i predviđalo.

Da li se broj žena koje traže pomoć povećao?

Ja nisam sigurna. Ne mogu to da kažem. Zato što to sve zavisi. Ali evo iz ugla SOS ženskog centra, mi smo za prvih sedam meseci tokom godine imali 33 korisnice koje su potražile usluge psihološke podrške. Mi smo tokom 2019. godine zabeležile 45 korisnica. Znači za sedam meseci smo se mi približili tom broju za celu godinu. Iz tog razloga mogu da kažem da se broj povećava ali  SOS ženski centar dosta je vidljiviji u ovoj godini. Mnogo su bolje promovisane usluge pa to takođe može biti jedan od razloga.

Na koji način su žene bile ugrožene tokom vandrednog stanja?

Ja bih rekla da sama izolacija jeste dominantan faktor povećanog rizika tokom pandemije zato što izolacija jeste mehanizam nasilja. Veoma često nasilje u partnerskim odnosima kreće izolacijom. Vi sad imate momenat da vam je izolacija data kao mehanizam u ruke. Rekla bih da se nasilje tako u dvostručuje zato što žrtve nemaju kako da traže pomoć. Ne mogu da se sklone ni kod komšinice, ni kod rođaka, ni da pozovu pomoć iz svojih domova, a da znaju da nakon toga mogu da odu negde na sigurno.  Mere policijskog časa su ograničile to kretanje i to je dalo zeleno svetlo da radimo nešto iza zatvorenih vrata. Dugo se nasilje u porodici smatralo privatnom stvari, do 2002. godine kada je proglašeno krivičnim delom. Druga stvar je što je pandemija uzrokovala puno stresogenih faktora koji su najviše uticali na emocije. I onda su počinioci nasilja bili veoma skloni da uzimaju alkohol i psihoaktivne susptance. Finansijski problemi, gubitak posla, neizvesnost, sve je to negde doprinelo lošijem mentalnom zdravlju i sve je to moglo negde da doprinese riziku od nasilja. Ali ja nikad ne bih rekla da je to uzrok nasilja. Uzrok nasilja može da bude negde odnos između žena i muškaraca u ovom društvu i kulturološka pozadina toga, ali ovo jesu faktori okidači. Pročitala sam negde da je prodaja oružja u Americi porasla za pet puta, a to je negde direkno u vezi sa nasiljem u prodici. Mnoge zemlje poput Francuske, Holandije i Kine su izvestile da se broj slučajeva nasilja u porodici povećao duplo ili troduplo u odnosu na isti period prošle godine. Tako da to nije bio problem samo kod nas već je pandemija donela i pandemiju nasilja u porodici.

Da li su žene bile izloženije nasilju s obzirom i na to da se rad institucija koji bave njihovom zaštitom ograničio? 

Da, definitivno da da. Ne znam koliko su institucije bile zatvorene. Koliko su bile ograničene. Ne mogu da govorim u ime svih institucija. Ono što mogu da kažem je da je sud postupao negde po hitnom postupku kad je reč o nasilju u porodici. Policija je takođe izlazila na teren. Mada su tu podaci različiti i kada posmatramo podatke institucija, oni kažu da je bio manji broj prijava. Ali kada posmatramo brojke nevladinih organizacija mi govorimo o duplom i troduplom broju prijava. To nam govori da su NVO izuzetno važne, i važna karika u lancu podrške jer smo mi prvi kojima se žene obrađaju. Žene žrtve nasilja su nas zvale da bi se raspitale o tome na koji način rade institucije. Na primer, sigurne kuće su bile otvorene ali je procedura smeštanja bila otežana zbog mera prevencije. 

Imali smo primer Italije koja je pokrenula aplikaciju za prijavljivanje nasilja u porodici, Holandija je otvorila specijalne hotele koje primaju žrtve nasilja. Šta je Srbija uradila?

Pročitala sam negde da je Vlada Srbije izdvojila novac za dodelu organizacijama. Mi smo veću podršku dobili od različitih tela Ujedinjenih nacija. Mislim da mi još uvek ne prepoznajemo taj fenomen. Mi uopšte nismo vodili računa o ženama u nasilju kao i nekim drugim marginalizovanim grupama, osobama sa invaliditetom, osobe sa različitim smetnjama. Možda zato što nismo bili spremni za pandemiju. Zato što nismu imali dovoljno resursa. Ali ja nemam utisak da je nešto urađeno globalno i sistematski i to može biti izazov za nas. 

Pomenuli ste da institucije iznose manji broj prijava žrtva u odnosu na nevladine organizacije. Da li to znači da građani imaju više poverenja u NVO?

Pa ja bih rekla da u kontekstu nasilja da. To ne znači da institucije rade loše, samo kad vi odete u instituciju znate da nekome treba da date ime i prezime. To je nekada jako teško. Mi kao NVO imamo princip anonimnosti i poverljivosti. Kada nas korisnik pozove preko SOS telefona, mi ne tražimo podatke. Ne mora niko da ostavi ime i prezime. I to je glavni razlog- anonimnost. Vi kada odete u instituciju, vi morate sigurno negde, i ako to ne sme biti izneto iz institucije, ali morate da ostavite svoje podatke i to je nešto što ljudima izaziva strah. Sama odluka da prijavimo nasilje je teška sama po sebi. Mnoge žrtve godinama skupljaju hrabrosti i odvažnosti da dođu do toga. I zato je važno da naiđu na krajnje razumevanje. 

Da li se nakon prvih meseci krize sada lakše razgovara o nasilju? 

 Ja bih rekla da da. Zato što će korisnici da nam direktnije navedu oblike nasilja. Manje vremena je potrebno da se objasni koji sve vidovi nasilja postoje. Ono šta njih zbunjuje jeste, na primer, da ako dožive psihičko nasilje da li imaju dovoljan dokaz da nasilje prijave. Onda ih mi učimo da nije potreban dokaz da bi prijavila nasilje. Dovoljno da nekad samo osećamo strah. Na profesionalcima je uvek zadatak da prepoznaju da li je reč u nasilju ili nije i to je naša uloga. Ali bih rekla  da smo uradile dosta u prethodnih 20 – 30 godina, da damo sada prostora da se o tome transparentnije govori.

Pristupačnost interneta, otvara i nove izazove u prevenciji nasilja. Da li se zatvaranjem, nasilje preselilo na internet?

Nasilje na internetu definitivno jeste tema SOS ženskog centra. Onlajn nasilje postaje naša svakodnevnica. Mi smo negde za 2019. godinu imali oko 17 do 18 slučajeva online nasilja. Radili smo neko istraživanje sa Alternativnim centrom za devojke iz Kruševca i zabeležlile te slučajeve. U ovoj godini, ja mogu da kažem da nama svaki treći poziv sadrži neke elemente onlajn nasilja i to je ozbiljna tema na koju treba da stavimo mnogo veći akcenat naredne godine. Šta znači onlajn nasilje- da nas neko prati preko društvenih mreža, da nas kontaktira a da mi to ne želimo, da nas članovi njegove porodice ili prijatelji kontaktiraju, onda pravljenje lažnih profila žrtava, stavljanje neprikladnih fotografija žrtve i na taj način ponižavanje žrtve, zatim pretnje. Nama su korisnice prijavljivale pretnje, čak od strane nepoznatih osoba, da će im nauditi kada ih sretnu, i ako ne znaju ko stoji iza određenih profila. 

Iako kažete da su žrtve nasilja spremnije da govore o ovom problemu, čini se da se dobar deo slučajeva još krijemo. Zašto?

Zato što nas je sramota. Zato što osećamo krivicu. Zato što mislimo kao žene da smo odgovorne za nasilje. Zato što nas društvo uči da smo mi te koje smo stub porodice, zato što smo odgovorne za socijalne odnose, da smo krive ako se porodica rastavi, ako je ne sačuvamo. S druge strane smo odgovorne ako na vreme nismo videle. A malo nas uče o ranim znakovima nasilja, kako da prepoznamo, kako da se osnažimo da odemo na vreme, kako da kažemo sebi: nisi kriva što na vreme nisi otišla. Pritom ekonomski faktor izuzetno igra ulogu u donošenju odluke. Često, žrtve su ekonoski zavisne od partnera, bez obzira na nivo obrazovanja. Ili se odriču svoje karijere zbog porodice, dece. Ili imovina bude zloupotrebljena, ili on potroši njen novac. Imamo jako često ekonomsko nasilje. To je jedan fenomen koji jako beležimo u poslednje vreme. Krijemo jer ne želimo da budemo odbačene od društva. Ali nasilje nad ženom nije njena sramota.

Znači nasilje mora da se detabuiše?

Da bismo denormalizovali nasilje i da ne bi više pažnje pridavali počiniocima. Veoma često kada neki slučaj izađe u javnost, nailazimo na komentare kao da tražimo opravdanje za nasilje umesto da imamo nultu toleranciju na njega. Ne smemo da ga normalizujemo. Imam mlade devojke koje učim da kada joj neko pošalje sto poruka, da to nije vid ljubavi nego pokušaj kontrolisanja, koji će neminovno voditi štetnom odnosu, a taj odnos voditi u nasilje. 

Šta se desi kada žene ipak progovore o nasilju?

Jako je važno da naiđe na osobu od poverenja. Koja će je razumeti. Koja neće reći da je ona kriva za to što joj se dogodilo, da to nije njena odgovornost. Važno je da ta osoba ima puno poverenja i da će moći da sasluša njenu priču.  Jako je važno da mi negde verifikujem iskustvom. Da normalizujemo osećanja i da nekako pustimo korisnicu da se oporavi, da integriše to iskustvo. Ne treba da idem ostavom osude. To ne bi smelo. Treba da pružiomo empatiju. Aktivno slušanje. I to je ono što je ohrabruje za dalje korake. To je ono što uliva poverenje. Na žalost često se dešava u praksi da srećemo različito senzibilisane profesionalce. Od toga na koga će žena da naiđe, od toga zavisi dalje. Neka će dobiti kompletnu podršku. Mi smo imali slučaj da je korisnica otišla u Centar za socijalni rad i zvala nas je oduševljena razumevanjem na koje je naišla. Sa druge strane imamo korisnicu koja će doći i reći da ju je pravna podrška pitala zašto zašto je ćutala 10 godina. To nju obezhrabruje za dalje korake. Nekad i kad kažemo nešto iz najbolje namere, nismo sigurni kako će to da utiče na žrtvu jer je ta senzibilnost mnogo bitna.

Kako da se borimo protiv nasilja? 

Da pričamo o tome. Treba da razbijemo zidove tišine. Zašto? Zato što ako ja kažem da sam preživela nasilje, neko drugi može da se identifikuje sa tom pričom, možda će se ohrabriti da kaže da ga je i ona doživela. Da to nije toliko strašno reći. Što više ćutimo i što smo duže u tome, sve je manja šansa da iz toga izađemo. To je kao da dublje i dublje tonemo u neki vir. Sa nasiljem je tako. Druga stvar je da na vreme opažavamo te rane znake i da na vreme damo sebi dozvolu i da izađemo. Ako smo izabrali nešto i ako vidmo da to ne ide u dobrom pravcu- idemo odatle.