Studenti su u ovom sistemu briga

Uvođenje vanrednog stanja značilo je i primoravanje studenata da napuste studentske domove. Jedan od njih je i Stefan Petrović, odnedavno diplomirani novinar na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Odlukom nadležnih od 16. marta, studenti su do narednog dana morali da napuste domove. Za više od 10.000 studenata u Beogradu, to je značilo da u roku od 24 sata moraju da nađu smeštaj ili da se vrate kućama.

Nakon nekoliko dana, posle uvođenja policijskog časa, zatvaranja granica i ukidanja međugradskog prevoza, studentski centri su izdali obaveštenje da studenti moraju da preuzmu svoje stvari. Veliki broj njih nije bio u mogućnosti da ispuni tu obavezu.

Stefan je za to vreme bio na Infektivnoj klinici. Želeo je da se testira pre nego što se vrati u Leskovac kod roditelja koji su hronični bolesnici. Kako je na klinici proveo dva dana među zaraženim osobama, nije smeo da se vrati kući. Bez finansijske mogućnosti da iznajmi stan, Stefan se za pomoć obratio sugrađanima putem jedne televizije i na taj način pronašao ljude koju su mu ponudili besplatan smeštaj. Zahvaljujući dobrom gestu ljudi koje ranije nije poznavao, Stefan je uspeo da prebrodi period u kom mu je bilo zabranjeno da boravi u studentskom domu.

Dva dana nakon uvođenja vanrednog stanja, u periodu kada je koronavirus iznenadno postao nešto oko čega bi građani trebalo da se zabrinu, studenti su dobili obaveštenje da moraju da se isele u roku od 24 sata. Kako je izgledao taj dan?

– U momentu kad je policijski čas počinjao u 5 sati popodne, mi smo morali da odemo sa svim stvarima svojim kućama. Tačnije, prvo smo otišli bez stvari, pa su nas posle nekoliko dana zvali da se vratimo i da pokupimo svoje stvari. Smatram da je to jedno nepoštovanje studenata i pre svega zdravlja. Glavni argument za to je bio da moramo da se iselimo iz domova zbog zdravlja, što uopšte nije tačno jer mi nismo testirani pre nego što smo otišli iz domova. A znamo da je Beograd veliki grad i da je postojala velika verovatnoća da smo mogli da budemo zaraženi i da na taj način zarazimo svoje ukućane po Srbiji. Većina nas je imala roditelje ili bake i deke u porodici koji pripadaju grupi hroničnih bolesnika. Samim tim smo bili još rizičniji po njih. Stoga ja u tome stvarno ne vidim nikakvu brigu za očuvanje nego samo rešenost nadležnih da se reše studenata.

Zbog čega smatraš da su nadležni želeli da se “reše” studenata?

– Zato što su ovom sistemu studenti briga, a ne nešto u šta bi država trebalo da investira. Mislim da sam taj momenat gde su nadležni, odnosno vlast, rekli da moramo hitno da izađemo iz doma govori mnogo o odnosu države i nadležnih prema studentima. To hitno je značilo u roku od dva dana, tako da su studenti morali sve to da završe do narednog dana u 17h, nezavisno od toga da li imaju sredstava, da li imaju automobile, da li su njihovi roditelji u stanju da voze.

Kako si reagovao kada si čuo da moraš hitno da se iseliš?

– Čini mi se da sam ja bio u dosta goroj situaciji nego moje ostale kolege, zbog toga što sam institirao da se pre iseljenja iz doma testiram na COVID-19 jer sam bio u kontaktu sa jednom zaraženom osobom i imao sam određene simpotome. Sve se to desilo mimo mog znanja dok sam boravio na Infektivnoj klinici nakon testiranja. Za to vreme su svi studenti morali da se isele. Nakon što sam dobio rezultate da sam negativan, izašao sam iz bolnice i morao sam da se vratim u dom. Molio sam ih da me ostave u domu, jer sam se tada dodatno plašio da se vratim kući budući da sam proveo dva dana na odeljenju sa zaraženim pacijetima. To znači da sam bio još rizičniji po svoje ukućane. Nisu mi dozvolili da ostanem u domu. U tom momentu bukvalno nisam znao gde ću. To je bilo 15h popodne, a ubrzo je počinjao policijski čas. Pozvao sam policiju da ih pitam šta ću ja sad da radim, oni su rekli: “Ne znamo”.

Našao si se u situaciji da u roku od dva sata ostaješ na ulici, bez mogućnosti da se vratiš kući u Leskovac. Šta si u tom momentu uradio?

– Novinarka TV N1 Žaklina Tatalović je uradila prilog sa mnom i zahvaljujući njoj se javio veliki broj dobrih ljudi koje nikad u životu nisam video, da mi obezbede smeštaj, pored države kojoj je to negde u opisu posla. Celu tu krizu sam zapravo prebrodio zahvaljujući dobrim ljudima.

Da li možeš da na kažeš kako si se osećao tada? 

– Bilo mi je jako teško jer sam se osećao kao da sam sam, kao da nemam nigde nikoga da mi pomogne. Bilo je jako teško u tom smislu jer sam bio razočaran i u sistem i u ljude oko sebe, kao i u kolege i apsolutno sve. Srećom, našlo se nekolko dobrih ljudi koji su malo ulili optimizma da nije sve propalo i da ipak postoje neki ljudi na koje čovek može da se osloni.

Vanredno stanje je ukinuto u maju i studenti su tada mogli da se vrate u domove. Kako je izgledao taj povratak?

– Nakon tog povratka u maju mesecu, na početku je sve delovalo kao da i tamo postoji strah i predostrožnost od korone. Morali smo da nosimo maske u holu, hodnicima i u zajedničkim prostorijama. Morali smo da prskamo asepsol i da se pridržavamo tih pravila. U menzi su takođe odvojeni stolovi. Samo dva studenta mogu da ručavaju za istim stolom. Međutim, to je trajalo nekih nekoliko dana. Sve dok opet grupe studenata nisu počele da prave žurke, konkretno u dvorištu mog studentskog grada. Tada više niste imali utisak da korona i dalje traje. Jedina stvar koja je i dalje na snazi jeste da su zabranjene sve posete. 

Međutim, iseljavanje u martu nije bio jedini put kada se to desilo. Nadležni su u julu po drugi put pokušali da donesu istu odluku. Ovaj put, studenti su organizovali proteste, a nadležni su odustali od iseljavanja studenata. Šta se tada dešavalo?

– Nakon što su prošli izbori, nakon što su održane utakmice pred 20.000 ljudi, nakon što je vlast završila ono što je njima bilo potrebno, tad su se setili da korona i dalje postoji. Onda su se setili ko će drugi opet biti krivac nego studenti. Predsednik je na vanrednoj konferenciji Kriznog štaba rekao da će se ponovo uvesti policijski čas, nakon čega su nekoliko dana trajali veći protesti studenata. Nadležni su tada odustali od ideje da opet zatvore domove. Jedini razlog tome su studenti koji su izašli na lice i rekli ne, dosta je više. Da se studenti nisu usprotivili mi bismo verovatno opet morali da izađemo iz doma. Ali ja mislim da to nije kraj. Više nisam student, ali sledeće godine će studenti koji i dalje žive u domu imati problem. Zato što se studenti obično smatraju nemoćnom grupom. A istorija nam je dokazala 1968. godine da studenti nisu tek tako nemoćna grupa i da i te kako mogu da utiču na razvoj određenih dešavanja u društvu.

Za vreme vanrednog stanja u medijima se moglo čuti da su mladi velikim delom odgovorni za širenje pandemije. Kako ti gledaš na te tvrdnje?

– U ovom konkretnom slučaju, ja to vidim kao mogućnost da vlast sa sebe spere odgovornost. Jedini motiv je dakle da se liše odgovornosti oni koji su odgovorni za čitavo stanje. Da se odgovornost svali na one koji nisu odgovorni.