Sve što je loše mora proći

Vesti o “nepoznatom virusu” sa mogućim poreklom iz grada Vuhana u Kini mnogima u Srbiji bile su i dovoljan razlog da u trgovinske objekte čiji vlasnici su Kinezi ne idu neko vreme. Sporadična istraživanja pokazala su da se korona virus ipak ne zadržava na predmetima toliko dugo da time može prouzrokovati zarazu, te je izostanak kupovine u ovim prodavnicama posle pravdan jedino strahom od zaraze “sa čoveka na čoveka”, što takođe nije imalo neko dublje stručno utemeljenje, jer su početkom godine obustavljeni ili drastično smanjeni avio-letovi i transport putnika širom sveta, pogotovo onih koji su bili na relaciji koja je imala bilo kakvog dodira sa Kinom ili zemljama u kojima je zabeležen veliki broj zaraženih ljudi sa simptomima bolesti virusa korona.  

Kinezi su od naših “tradicionalnih prijatelja” tako postali manje poželjni za bilo kakve kontakte, bar dok se situacija ne dovede pod kontrolu – što je bio preovlađujući stav mnogih građana naše zemlje, koji je već teške poslovne okolnosti dodatno učinio složenim, a ponegde i nemogućim. Direktna posledica svega bilo je učestalo zatvaranje kineskih prodavnica, tržnih centara i restorana, jer su njihovi vlasnici osim o virusu i predrasudama, morali da brinu i o poslovnom opstanku na tržištu, što je bio problem i kod svih drugih privrednika u Srbiji, jer su svi bili u obavezi da i pored drastičnog pada, pa i obustave prometa, plaćaju kirije za lokale, plate radnicima i porez. Država je kasnije privredi ipak izašla u susret kroz određene poslovne olakšice, ali se o tome na početku krize samo nagađalo. 

Jedan od stranih trgovaca koji je među prvima zatvorio svoju prodavnicu tokom vanrednog stanja je Chuanbao Sun, Kinez koji već deset godina sa suprugom živi i radi u Odžacima, opštini u zapadno-bačkom okrugu Vojvodine. Njega u Srbiji svi zovu Bao.

 Ja sam poreklom iz grada koji se nalazi 300 kilometara od Šangaja, što se u Kini smatra ne tako velikom udaljenošću jer je sve dobro povezano putnom, železničkom i avio infrastrukturom. Mi zato kažemo, to je blizu Šangaja. Na početku krize, zbog virusa smo zatvorili prodavnicu, nismo radili duže od mesec dana. Vratili smo se u Kinu gde žive naši roditelji i deca. Bilo je teško, ali je prošlo. Država nam je mnogo pomogla, tako da smo ponovo otvorili radnju i sve se polako vraća na staro. Drugačije su jedino maske, koje moraju svi da nose i da se poštuje broj ljudi u prodavnici. 

Kakav je Vaš stav o korona virusu?

Najviše verujem doktorima i profesorima, jer sve što je loše mora proći, kako bi se stvari vratile na staro, da se počne raditi redovno, kao ranije. U ovakvoj situaciji moramo se malo svi držati podalje jedni od drugih, zbog zdravlja, jer je ono najbitnije, a i sa virusom i bez njega se živi, mora se živeti. Ljudi su, upoznati sa svim merama, ali ponekad moram da ih podsećam da stave masku dok su u prodavnici i to najviše zbog toga da im inspekcije ne bi pisale kazne, a ne zbog stvarne opasnosti od korone, jer se čini da virus polako prolazi. 

Da li ljudi ponovo dolaze i kupuju kod Vas?

Ova godina i nije nešto, ali proćiće i to. Zbog cele situacije ljudi manje kupuju, jer ako, na primer, nema svadbi, nema ni kupovine nove odeće, nema potreba toliko za tim. Nije bilo rođendana ili škole, pa se manje i kupovalo. Nije ni sada baš redovna situacija. Teže je malo, ali polako, doćiće sve na svoje. Kako se ono kaže –  život nije samo jedan dan!

Ovaj mladi trgovac je iz Kine došao u Srbiju u septembru 2009. godine, kada je upoznao i svoju sadašnju suprugu sa kojom ima dve devojčice koje imaju i kineska, ali i srpska imena.

Imam dve ćerke koje ljudi ovde zovu Sunčica i Milica. One su ovde rođene i neko vreme su tu išle u vrtić i naučile jezik. Njih dve od ranije, pre izbijanja ove krize sa korona virusom, borave u Kini zbog čuvanja, ali i zbog škole i učenja kineskog jezika, a ja sam u Srbiji ostao sa suprugom koja isto ima svoju prodavnicu u jednom od okolnih sela. 

Za razliku od drugih sunarodnika, ovaj bračni par iz Kine ne ustručava se da razgovara sa kupcima i o drugim temama, ne samo o robi koju prodaju, što im je pomoglo da lakše i brže nauče naš jezik. Kako ste se odlučili da prodavnicu nazovete drugačijim imenom u odnosu na druge prodavnice ovog tipa?

Prošle godine sam prijateljima iz Srbije prvo rekao za tu ideju o promeni imena prodavnice, kako bi se razlikovali od drugih i kako bi ova prodavnica prestala da bude samo još jedna kineska prodavnica. Hteo sam ima određenu simboliku i radnja se zato zove “Malo bolje”. Ovaj naziv često izmami osmeh na licima kupaca ili kod ljudi koji su prvi put u Odžacima.  Svakako je dobro da skrene pažnju ljudima i pozove ih da uđu i pazare. Malo po malo, biće više, zato je radnja baš “Malo bolje”,  jer ja želim svima da nam bude malo bolje.  Imamo za svakog po nešto – od garderobe, torbi, obuće, igračaka i školskog pribora, do opreme za domaćinstvo ili pribora za pecanje. Velikim izborom robe lakše je doći do većeg broja kupaca, koji, pogotovo kad žure, znaju da ovde mogu pronaći ono što im nedostaje, a što mogu kupiti jeftino. 

Bao iz Odžaka kaže da voli i da upoznaje različite narode.

Želim da uvek vidim nešto dobro i da od ljudi učim nešto novo. Volim i da se družim. Običan narod najviše volim, a volim i hranu ovde. Dopadaju mi se kuvana paprika i riba koju i inače često spremamo, ali volim i pljeskavice i burek. Skoro sve sam probao.

Šta je ono što spaja Kineze i Srbe? 

Ne zanima me politika i nisam obišao ceo svet, ali koliko vidim naš i vaš narod imaju mnogo toga zajedničkog, to iskreno kažem. Na primer, ovde kad dete kine kaže se “nazdravlje”, a mi u Kini kažemo “sto godina”, to je jedno te isto. Ljude nekada deli jezik, ali i bez njega možemo da se sporazumemo i znamo šta iskreno mislimo i osećamo. Meni je svugde dobro. Ovde je dobro, navikao sam se. Narod je dobar, ljubazan i pošten – mogao bih da hvalim još, ali nemam dosta reči. Imamo komšije sa kojima se družimo, iako neki od njih nisu toliko optimistični i svemu u životu odmah traže zamerke, što je skroz drugačije od našeg viđenja stvari.

Životna filozofija mu je, kao i naziv prodavnice, usmerena ka tome da će u životu sve ići na bolje, pa je tako i po pitanju korona virusa. 

Godine idu, ljudi stare, ali im ostaje iskustvo kojim svako svoj život popunjava. Možda nešto juče nisi znao, a danas već znaš. Tako i doktori stalno uče i imaju sve više iskustva, pronaćiće se onda i za virus neko rešenje. Sve će proći, i dobro i loše – sve će proći.