Tehnologija ne može da zameni ljudski kontakt

„Mi, prosvetni radnici, smo na prvim linijama fronta budućnosti“, ponosno je u toku razgovora istakla Iris Stantić-Miljački, učiteljica u Osnovnoj školi „Vladimir Nazor“ u Đurđinu u blizini Subotice na severu Vojvodine. Sablastan kontrast koji je prozivela prazna učionica u kojoj smo se našli samo dodala je na težini tim rečima.

Međutim, ta učionica više nije prazna. Od 1. septembra, školarci svih uzrasta su se ponovo vratili u svoje klupe. Ipak, oni, kao i Iris, sedaju u njih drugačiji, a tokom osamnaest godina koje je provela radeći u ovoj ustanovi u malom selu na severu Vojvodine, ona priznaje da se nije susrela s toliko izazovnim vremenima kao što su to bili prethodni meseci. Epidemija koja je buknula početkom godina pogodila je sve društvene slojeve, a zauzvrat je neprestano i svakodnevno iziskivala hrabrost, hladnu glavu i strpljenje. 

Značaj tog zadatka postaje utoliko veći kada imamo odgovornost i prema drugima, pogotovo mlađim naraštajima koje treba uvesti u život, a da im se pritom ostavi što više vremena da budu, i ostanu, deca. Na plećima prosvetnih radnika su se tako našle, ne samo sopstvene brige, već i nedaće i poteškoće njihovih đaka. Između ostalog, pitanje više nije bilo samo kako im preneti znanje, već kako im ne preneti strah.

„Nevidljivo sam brinula“, bio je izraz koji je Iris upotrebila kada je pokušala da opiše taj osećaj. U maloj sredini kao što je Đurđin, veze i odnosi koje imaju ljudi postaju izraženiji i intenzivniji, pogotovo kada je u pitanju škola. Ne postoji prva i poslednja klupa, objašnjava Iris, već ih postavimo u krug. Ne postoji hijerarhija, već jednakost. Oni u školi postaju jedna šira porodica.

Na koji način takvo školsko okruženje utiče na formiranje odnosa s učenicima, pogotovo kroz taj dualizam selo – grad?
– Pre svega, naša odeljenja su stvarno mala, ja imam svega osam učenika u razredu. Pored toga, zbog relativno malog broja dece koja pohađaju školu, mi imamo mogućnost da ih zaista upoznamo, kao i njihove porodice. Mogla bih reći da je zbog toga ponekad teško postaviti tu profesionalnu granicu, jer okruženje u kom radimo stvara intimniju atmosferu i bilže odnose između nas i đaka.

U kojoj meri je blizak odnos sa đacima pomogao u razgovoru sa njima kada su početkom godine počele da pristižu vesti o potencijalnoj opasnosti u vidu virusa?
– Bilo je samo pitanje vremena kada ćemo konačno morati da pričamo sa učenicima o tome, hteli mi to ili ne. Međutim, problem je bilo šta reći, jer niko nema informacije o tome šta se dešava i šta nas čeka, koliko je ozbiljno i u kom smeru će se ovo kretati. Bili smo u dilemi kako pristupiti toj temi, jer, s jedne strane, nije rešenje da zaplašimo decu, koja će potom s nekim grčem u stomaku otići kući, a s druge, ne možemo to da gurnemo pod tepih, pogotovo zbog toga što se svakodnevno pričalo o tome u medijima. Spominjao se „italijanski scenario“, što je nas učinilo veoma zabrinutim i anksioznim. Ja sam sa svojim učenicima uglavnom pričala o tome šta su bolesti, koji su potencijalni uzročnici, šta su virusi, šta su bakterije, na koji način se radi prevencija, o imunitetu i zdravlju. Htela sam da ih pripremim za neizvesnu situaciju, emotivno i psihološki.

Koliko je bilo teško za Vas da u tim danima sačuvate prisebnost i ostanete s obe noge čvrsto na zemlji?
– Profesionalizam je čudo, ni ne razmišljaš o tome, jer ne možeš pred decom da pokažeš da i ti imaš slabosti. Mi smo za njih uzor, i to uvek treba da imamo na umu. Bez obzira na sve, morali smo da ostanemo hladne glave kako se naša strepnja ne bi prenela na decu, pa i njihove roditelje.

Kakva je atmosfera bila u zbornici pred i nakon proglašenja vanrednog stanja?
– Od trenutka kada je 16. marta stigao dopis o prestanku rada i zatvaranju škola, nismo imali vremena da dišemo. Svi su imali pitanja, niko nije imao odgovore, a istovremeno smo morali da se pripremamo za skroz drugačiji vid nastave. Neke kolege su se prvi put suočile s radom preko digitalnih platformi, ali nismo imali izbora. Toliko se toga skupilo, da sam jedan da naprosto odlučila da isključim telefon i odmorim od brojnih poruka na Viberu i mejlova koje je trebalo pročitati. Mislim da su, s psihološke strane, prosvetni radnici poneli veliki teret, ali da su, uprkos tome, uradili lavovski posao.

Koja je bila reakcija dece kada ste im saopštili vesti o zatvaranju škole?
– Potrudili smo se da im to kažemo što smo bezbolnije mogli, mada mi smo tada mislili da će ta mera biti na snazi možda mesec dana. Meni je bilo jako teško, jer su deca bila vidno uplašena. Posebno me je potresao trenutak kada smo im dali da ponesu udžbenike, koji inače ostaju u školi, svojim kućama. Jednostavno, ne znaš kada, i da li ćeš se vratiti.

Međutim, nastava je, iako onlajn, nastavila da se odvija. Kako je izgledala ta digitalna tranzicija u selu kao što je Đurđin?
– Đurđin možda nije tipična seoska sredina, ona koja se sreće u predrasudama. Kod nas je samo jedna porodica imala poteškoća s pristupom nastavi, pošto nisu imali računar. Međutim, to ne znači da je bilo jednostavno izvesti taj prelazak na digitalno. S obzirom na to da naše porodice uglavnom višečlane, s troje ili više dece, fizički je bilo gotovo nemoguće da svi oni prate svoje časove ili rade svoje zadatke u ono vreme kada je to trebalo. Ipak, pošto se međusobno dobro poznajemo, izašli smo im u susret po tom pitanju, pa im nismo ni postavljali stroge rokove. Imali smo i mi problema s naše strane, pogotovo u kreiranju zadataka, jer se nekada ne bi video natpis preko telefona. Bio je to period izuzetnog stručnog usavršavanja.

S obzirom na to da škola nije samo obrazovna ustanova, na koji način je tehnologija uticala na oblikovanje vaspitne uloge, pogotovo kada su u pitanju najmlađi?
– To je skoro nemoguće uraditi preko računara, jer, kao što ste rekli, prosvetni radnik ne prenosi samo znanje, iako je to u fokusu. Mi decu učimo i određenim veštinama i sposobnostima za život, a to je teško izvodljivo kada ne postoji vizuelni kontakt. Do mene su stizale poruke da su deca iz mog odeljenja u nekom trenutku rekla – „Dosta mi je, ne mogu više, hoću svoju učiteljicu!“. Kada sam shvatila koliko im je bitno da me vide i čuju, počela sam da snimam časove, pa sam čak otvorila i svoj Jutub kanal. Njima je mnogo značilo kada bih im, na primer, snimila glasovnu poruku nakon pregledanog zadatka i rekla – „Bravo, odlično, treba samo to i to da ispraviš.“. Tehnologija ne može da zameni taj kontakt, jer se posredstvom njega usvajaju oni sitni, fini detalji. Ja u razredu mogu, samo po pogledu, da vidim kada je neko tužan ili zabrinut. Mi znamo sve, pa čak i kada se nekome mačka omacila. Nekada vidiš da učenik ne radi zadatak, ali znaš da on njemu nije do toga jer mu je baka u bolnici, a ne zato što ne zna. Ili, nekom detetu koje još nije u potpunosti savladalo čitanje ćeš pomoći s razumevanjem zadatka. Onlajn nastava nam to ne omogućava, na prosvetnim radnicima je samo da pošalju zadatak. Ocena nije samo zbir bodova, već gledaš i angažman, trud, želju za radom, što i te kako treba da se vrednuje, kako bi se motivisalo dalje učenje. Ali ovako ne vidiš i ne znaš šta se dešava, a želiš da im pomogneš, samo što nemaš kako.

Teret nastavnika su tokom proteklih meseci preuzeli roditelji. Koliko su oni uspešno snašli u toj ulozi?
– Moram reći da su bili veoma angažovani. Pošto su imali ograničen internet, mama jednog učenika je išla po komišluku i „lovila“ konekciju kako bi mogla da pošalje zadatke. Takođe, majka drugog deteta je ostajala budna do kasno u noć da bi sve prosledila na vreme, jer je radila do 23 časova uveče. Mislim da su roditelji generalno počeli da razumeju težinu zadatka koju mi imamo i da nas, nadam se, više neće krasiti oni stereotipi poput toga da ništa ne radimo, već samo pijemo kafu i imamo godišnji odmor od tri meseca. Stvorena je prisnija veza između nas. Ja sam ih čak i uključila u davanje konačne ocene, jer su ipak provele više vremena sa decom od mene. Ipak, moram da priznam da su bile stroge.

U kojoj meri mislite da se svest seoske sredine, ali i celokupnog društva promenila tokom epidemije kada je u pitanju obrazovanje i status prosvetnih radnika?
– Škola za selo ima izuzetan značaj, jer je ona manje-više jedina institucija koja funkcioniše. Škola za selo znači opstanak, ona održava tu zajednicu. Ako u selu ne postoji škola, ono se gasi, to je valjda neki prirodan proces. Na širem planu, činjenica je da se o obrazovanju, posle zdravstva, najviše pričalo, iako je ono često percipirano kao sporedno i na marginama. Međutim, to ne bi trebalo da bude tako. Budućnost jednog društva zavisi od dece, a mi se nalazimo na prvim linijama tog fronta.

Kada već govorimo o budućnosti, na koji način ste dočekali početak nove školske godine?
– U avgustu je bilo opuštenije u odnosu na mart. Međutim, i dalje je trebalo da se usklade preporučene procedure i uputstva s samim načinom funkcionisanja škole, od maski do organizovanja časova. Izgleda veoma neprirodno kada su brat i sestra, koji kod kuće provode sve vreme zajedno, moraju da budu dva metra udaljeni jedno od drugog. Naravno, i dalje je prisutna bojazan od pojave virusa u školi, pogotovo zbog toga što imamo mnogo višečlanih porodica, a i međusobno su svi bliski, pa ako se neko i zarazi, to može da utiče na mnoge.

U kojoj meri mislite da je epidemija uticala na dečje sazrevanje?
– Ovo je sigurno bio veliki iskorak za njih, svet je danas mnogo drugačiji u odnosu na mart. Hteli ili ne, morali su da nauče da svet više na funkcioniše na isti način, mnoge stvari su se promenile i mnogi ljudi su ostali bez posla. Čini mi se da će kod njih, nažalost, ostati urezana ta doza straha od nepoznatog, od bolesti, odnosno nečega što se ne može kontrolisati koji te ostavi da se osećaš nemoćno, jer ne možeš apsolutno ništa da učiniš. Mislim da sam, ipak, ovim rečima više opisala sebe nego njih.