Voleo bih da mogu deci da omogućim dobre uslove za život

Od početka sezone radova na njivama i voćnjacima, svi putevi vode u Vojvodinu, tvrde mnogi sezonski radnici koji ovde dolaze iz svih krajeva Srbije. Najbrojniji su radnici sa juga, iz okoline Vranja i Bujanovca, mada ima i onih koji su iz Leskovca i drugih manjih mesta. Ono što im je zajedničko je da su mahom u pitanju građani romske nacionalnosti, bez stalnog zaposlenja.

Korona virus i vanredno stanje u Srbiji promenili su im planove, te su bez posla kod kuće čekali popuštanje mera i ponovno uspostavljanje međugradskog saobraćaja, kako bi došli do prilike da zarade nešto novca u zamenu za fizičke poslove i nadnice kojima bi kasnije mogli da kupe ogrev ili obezbede nešto od najneophodnijih stvari i namirnica za život. 

Ferdi Nešovanović i njegova supruga Šeida tako su spakovali samo najneophodnije stvari i sa svoje petoro dece starosti od 4 do 11 godina došli su Ratkovo, na privremeni rad. Oni čine deo grupe koja broji oko 200 nadničara iz Bujanovca koji su došli u malo vojvođansko selo, udaljeno oko pedeset kilometara od Novog Sada.

Nas dvadesetak bliskih rođaka, moji roditelji i braća zajedno sa suprugama i decom smo ovde u istom dvorištu – sve dok ima posla i dnevnica od kojih živimo. Ovo nam je druga godina da dolazimo ovde organizovano, a ideju smo dobili od rođaka i komšija sa kojima živimo u Bujanovcu. Posao ne biramo, pa smo tako sezonu počeli sa jagodama i malinama, idemo u sečenje sirka, vađenje krompira, branje paprika ili sakupljanje lešnika i oraha, u zavisnosti od potreba gazda za koje radimo ovde u selu, koji traže nas radnike jer ne mogu sami da skupe letinu. 

Korona virus ih nije uplašio, ali im kao i većini građana Srbije nikako nije odgovarala zabrana kretanja, tim pre što su svakim danom gubili priliku da zarade dnevnice od kojih bi inače živeli i, kako kažu, “krpili kraj sa krajem”. Maske i obaveza nošenja istih im najteže padaju, ali zbog straha od plaćanja kazni ipak poštuju ovu preporuku kriznog štaba.  

Ne može da se diše sa maskom, jedino možeš da se ugušiš kad je vruće, jer je nepodnošljivo raditi sa maskama, pogotovo kad si pod vedrim nebom po najjačem suncu. Ni deca nisu drugačijeg mišljenja i odmah su najavila da u školi neće nositi maske, što bi moglo sa sobom da povuče i nove probleme, ali o tome ćemo misliti kada odemo kući. Od virusa se mi ne bojimo ništa. Od Boga što ti dođe, to je. Kod nas u Bujanovcu situacija sa korona virusom bila je dobra jer nije bilo mnogo zaraženih. Nije nam bilo jasno kada su na vestima počeli da pričaju o brojnim preminulima na jugu Srbije jer gotovo nikoga od njih mi ni ne znamo.

U braku je sa četiri godine mlađom Šeidom sa kojom ima petoro dece starosti od 4 do 11 godina, od kojih su dvoje đaci. Nadnice i posao ne gledaju na početak školske godine?

Mi ne možemo drugačije. Iako je školska godina počela u septembru, deca još ne idu na nastavu, jer kući u Bujanovcu neće ići sve dok bude posla. Mi od toga živimo, to sam rekao i učiteljicama koje, kako kažu, mogu i ne moraju da nam izađu u susret i pokažu razumevanje. Drugog rešenja nemamo, sve dok ne zaradimo nešto novca sa kojim bi mogli da preguramo zimu. Najviše od svega bih voleo da mogu deci da omogućim dobre uslove za život, ali to je posle ove krize zbog korona virusa gotovo i nemoguće. Ni vremenski uslovi nam ovog leta nisu išli na ruku, jer kad pada kiša, za nas nema ni odlaska u nadnicu, a troškovi se gomilaju. Bilo je dana kada smo više sedeli u kući i gledali u nebo, nego što smo išli da radimo, ali šta je-tu je. 

Ferdi je ranije sa ženom bio u Švedskoj. Sporazumom o readmisiji, kao i mnogi drugi tražioci azila, vraćeni su u Srbiju posle nekoliko meseci ili godina koje su proveli u inostranstvu živeći od socijalnih davanja. 

U Švedskoj sam bio od 2012. do 2014. godine i pošteno sam radio. Pošto smo Romi, tražili smo azil u Švedskoj, ali su nas posle ipak deportovali nazad u Srbiju. Tamo je sve bilo drugačije. Mogao si da živiš i radiš i ostaviš nešto novca sa strane, a ovde ništa, živimo od socijalnog, jer nema posla pravog, samo ovako sezonski se radi. Kad su ljudi u azilu bili, mogli su i da uštede novac kojim bi kasnije u Srbiji mogli da naprave ili kupe kuću. Ja to nisam uspeo, vratili su me ranije. 

Nacionalna zajednica Roma druga je po veličini nacionalna zajednica u Srbiji, a koju čini oko 2 odsto stanovništva, podaci su poslednjeg popisa stanovništva Republičkog zavoda za statistiku iz 2011. godine, mada se pretpostavlja da je ukupan broj Roma u Srbiji i nekoliko puta veći. Najviše njih se zbog višestruke diskriminacije nalazi se na samoj margini društva, te i pored postojećih mera za podršku romskoj deci da što duže ostanu u sistemu obrazovanja rano napuštaju škole, sklapaju maloletničke brakove i žive u nehigijenskim uslovima, radeći poslove koji su lošije plaćeni u odnosu na druge na tržištu rada, sakupljajući sekundarne sirovine ili baveći se prošnjom. 

Odlaganjem redovne nastave do kog je došlo polovinom marta meseca, zbog uvođenja vanrednog stanja, mnoga od romske dece zapostavila su svoje školske obaveze, te su u senci opasnosti od korona virusa otvorena i vrata novih problema koji borbu za njihovo obazovanje vraćaju nekoliko stepenica u nazad. Prioritet romskih porodica sa margina društva ponovo je postao samo puka borba za preživljavanje u kojoj nema mnogo mesta za brigu o školovanju, pogotovo u okolnostima «online» nastave u virtuelnim učionicama koje su zbog brojnih razloga mnogima ostale nedostižne.  

Kada je reč o međunarodnoj pomoći koja je u proteklom periodu bila namenjena Romima u Srbiji za ublažavanje posledica krize izazvanih korona virusom, Evropska unija obezbedila je pomoć za oko 1000 romskih porodica, mahom iz Beograda, Niša, Valjeva i Subotice, dok je krajnji jug ponovo ostao zaboravljen, a sa njim i Romi koji poput Ferdija i njegove porodice žive u Bujanovcu.

Kada je uvedeno vanredno stanje tokom prvog talasa korona virusa sezonski poslovi nisu mogli da se obavljaju, što ih je posebno pogodilo. 

Radnicima je država dala minimalac za tri meseca, ali oni su svi prijavljeni, a sa nama sezoncima je drugačije. Nas su zaboravili. Drugačije je kad čovek radi, kad ne zavisi samo od socijale, ali posla u Bujanovcu nema ni za lek, zato smo došli svi ovde u Ratkovo, ovde bar može nešto i da se zaradi. Da imam pare, ovde bih kupio i kuću, dopada mi se mesto, a i ljudi su dobri. 

Da li vas brine najava o drugom talasu korona virusa?

Plaši me to da ćemo opet biti bez posla kao i u prvom talasu. Najgore nam je to zatvaranje granica, a sad kažu na vestima da će virus biti tu bar još dve godine. Šta narod da radi? Ne znam od čega ćemo da živimo. U Bujanovcu su ljudi išli na pijace i preprodavali robu, odeću, stvari i tako to, sad ne mogu nikuda, a ni pijace ne rade. I oni što su radili voće i povrće, sve im je propalo, jer nisu imali kome da to prodaju. Strašno je to. Zato nas je tako puno i došlo u nadnicu. To nam je slamka spasa, ali kad se vratimo kući ponovo nas čekaju neizvesnost i borba da preživimo. Niko od nas nigde ne radi. U Bujanovcu, Vranju i okolini i oni što rade sad sve više dobijaju otkaze. Neće nas virus da ubije, nego to što nemamo posao.