Volim da crtam i to mi je često olakšavalo period pandemije

Tanja Đuran četrdesetdvogodišnja je Novosađanka sa različitim talentima poput šivenja, pravljenja različitih frizura, vezenja, crtanja i slikanja. Osnovno školovanje završila je u školi „Dr Milan Petrović“ koja pomaže deci i mladima sa smetnjama u razvoju da se uključe u društvo. Kako kaže, nateže joj je pala izolacija koja je oblikovala ne samo njen život već ii život njenih sugrađana.

Vreme vanrednog stanja ona i njena majka Bojana Đuran provodili su kao i ostali građani, provele u svom stanu uz povremeni izlazak napolje po najosnovnije namirnice. Povremene posete njene sestre sa decom činile su je srećnom jer je, kako ona kaže, mogla da igra ulogu tetke u kojoj se pronalazi. Njeni skoriji planovi su da napokon ostvari svoju dugogodišnju želju i da se uda za svog dugogodišnjeg partnera Nikolu iz Srbobrana kog zbog vanrednog stanja nije često viđala.

 Razgovarali smo sa Tanjomi sa njenom majkom o tome kako su provodile vreme tokom vanrednog stanja i karantina, na koji način je epidemija poremetila svakodnevnicu i planove. 

Koliko ti je teško palo to što nisi mogla da ideš u boravak zbog vanrednog stanja?

Tanja: „Jedno vreme mi je bilo teško. Nismo se toliko često okupljali tokom pandemije. Moji drugari i ja stalno nosimo maske, tako da se ne plašimo korone. Jako volim boravak jer imam priliku da crtam i da prodajem svoje radove. Nedostaje mi Katarina iz boravka. Uvek se lepo osećam kad pričam s njima iz boravka i kad me zagrle“.

Bojana: „Za vreme karantina nije bilo druženja, nisu se okupljali i to joj nije toliko teško palo jer je jednostavno morala da prihvati situaciju takva kakva je. Trenutno se situacija malo smirila pa Tanja napokon može da ide u boravak. Odlazi u boravak tri puta nedeljno, ponedeljkom sredom i petkom od od osam do jedanaest sati, ide busom, nosi masku i rukavice. Sretna je jer napokon vidi svoje drugare“.

Kako ste se osećale u momentu kada je je proglašeno vanredno stanje?

Tanja: „Kad sam čula da je počelo vanredno stanje, shvatila sam da treba nositi maske redovno. Ljudima koji ne nose maske odmah sam rekla da moraju da nose maske jer svuda vlada virus, ali me nisu slušali. Moja majka je imala operaciju i ne sme mnogo da radi po kući, tako da sam ja preuzela sređivanje stana, pranje veša i sudova, usisavanje, odlaske u nabavku, kućne poslove genralno“. 

Bojana: „Bile smo zatečene jer nismo znale gde virus vlada i gde se možeš zaraziti. Ja spadam u kritičnu kategoriju zbog godina i nisam smela da izlazim za vreme karantina. Moja ćerka Tanja je preuzela ulogu glave kuće i preuzela sve moje obaveze. Ono što Tanja nije mogla da obavi, obavljali su moja druga ćerka i zet.“

Rekli ste da je Tanja pomagala sugrađanima. Na koji način?

Bojana: „ Tanja je takva osoba. Ona uvek pomogne kada vidi da nekoj starijoj gospođi ili bilo kome treba pomoć. Jednoj komšinici u zgradi je redovno pomagala oko stana, odlazila u nabavku i slično. Danas je došla komšinica i zamolila Tanju da joj opere neke stvari po stanu i donese namirnice na drugi sprat i Tanja joj je bez razmišljanja pomogla.  Moja ćerka je jako vredna i to se posebno istaklo tokom ovog perioda“. 

Tanja: „Jedna od mojih komšinica ima problema sa kičmom i nepokretna je, pa sam joj pomagala. Odlazila sam kod nje i kuvala joj kafu, sređivala sam joj stan, prala sudove i veš. Ono što mi oni kažu ja to i uradim. Često sam odlazila u radnju. Jednostavno stavim masku, kupim to što treba i donesem komšinici. Kada sam već tu, pomognem drugarici koja radi u jednom supermarketu tako što pokupim korpe i slično.“

Rečeno nam je da mnogo voliš da putuješ. Koje je poslednje putovanje na kom si bila pre vanrednog stanja i gde bi volela da odeš kada pandemija prođe?

Tanja: „Bila sam u Grčkoj pre cele situacije sa virusima. Volela bih da idem ponovo u Grčku da plivam i da uživam u talasima. Meni je bilo prelepo, ali ne znam koliko ću moći ponovo da odem zbog koronavirusa. Jedva čekam da opet odem negde kada prođe cela sitaucija. 

Kako se situacija malo smirila, odem često kod svog dečka Nikole  u Srbobran da se družimo. Bili smo na bazenu i bilo nam je prelepo. Dugo smo zajedno i volim ga. Nismo se viđali često zbog vriusa, ali sada možemo da se viđamo“.

Za vreme karantina mnogi nisu znali šta da rade sa „slobodnim vremenom“. Kako si ti provodila dane?

Tanja: „Često sam čuvala decu od moje sestre tokom vanrednog stanja. Dosta volim da vezem i da pravim stolnjake, posteljine, jastučiće i slično, pa sam i to radila dok nismo mogli da izlazimo napolje. Mama i ja smo napokon pronašli vremena i da sredimo podrum. Volim da pravim devojkama frizure, pa sam se često igrala sa mojim sestričinama i pravila im frizure. Jako volim da crtam i to mi je često olakšavalo period pandemije“.

Šta ti je najviše nedostajalo tokom vanrednog stanja?

Tanja: „Tokom perioda karantina mi je najviše nedostajao dečko, ali sam često razmišljala o ekipi iz boravka, drugarima i drugaricama. Sa drugarima iz škole i dečkom sam se redovno čula putem telefona, ali mi je nedostajalo da ih vidim. Sada se viđamo i srećna sam zbog toga“.

Jeste li imali nekih problema tokom vanrednog stanja?

Bojana: „Nismo imali nikakvih problema tokom karantina i ništa nam nije preterano teško palo. Zbog različitih finansijskih pomoći države moja ćerka i ja smo uspeli da opstanemo tokom pandemije. Mi smo se stvarno čuvale i štitile se od koronavirusa baš zato što nismo znale odakle virus dolazi i gde se možemo zaraziti. U tom periodu je Tanja napokon prihvatila da joj se sredi i uredi soba i zbog toga sam jako srećna“.

Inače, u Srbiji ne postoji tačan podatak koliko ima mentalno nedovoljno razvijene dece i dece sa posebnim potrebama uopšte.

Prema informacijama Unicef-a , popis iz 2011. godine jeste prikupio i podatke o broju osoba sa invaliditetom, ali primenjena metodologija nije bila adekvatna pa je rezultat bio da deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom čine tek oko 0,7% ukupne populacije dece. Taj podatak je sušta suprotnost od  globalno opšteprihvaćene procene da deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom čine 5% populacije dece.

Mentalno nedovoljno razvijene osobe na različite načine trpe diskriminaciju u društvu. Unicef navodi da 20% roditelja čija su deca mentalno nedovoljno razvijena izjavilo je da su njihova deca bila diskriminisana, dok je 5,3% posto ispitanika izjavilo da njihova deca trpe višestruku diskriminaciju. Čak 72% ispitanika izjavilo je da je njihovoj deci odbijeno pružanje neke usluge zbog toga što objekti, odnosno sredstva za rad, nisu prilagođena.

Jedan od ozbiljnijih problema ove grupe jeste pronalaženje sebe u društvu i traženje posla. Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, broj nezaposlenih osoba sa invaliditetom u Srbiji do juna 2020. godine je 13.510. Kako kažu iz Nacionalne službe za zapošljavanje, veliki problem u integraciji mentalno nedovoljno razvijenih osoba u sve društvene tokove predstavljaju arhitektonske i komunikacione barijere, neadekvatan gradski i prigradski prevoz, kao i nedostatak službi podrške.

 Na različite načine, Udruženja za mentalno nerazvijene osobe pomažu ovim ljudima kroz različite radionice, putovanja, dnevni boravak u kom se druže i provode vreme zajedno učeći različite zanate. Organizacije pokušavaju da im kroz različite vidove pomoći pomognu da pronađu svoju ulogu u društvu, budu sposobni da se socijalizuju i kreiraju svoju budućnost.