Za vreme vanrednog stanja više smo bili gladni nego siti

Prema proceni Republičkog sindikata sakupljača sekundarnih sirovina, sakupljači u Nišu su zbog ograničenja kretanja za vreme vanrednog stanja, kao i zastojem u radu privrede ostali bez posla čime je egzistencija njihovih porodica dovedena u pitanje.

Jedan od niških sakupljača sekundarnih sirovina je i šezdestšestogodišnji Aladin Brvić iz mahale Stočni trg koja se nalazi u blizini nekadašnjeg giganta Mašinske industrije Niš. Na ulazu u jedan od bočnih sokaka mahale čeka me Aladin i vodi do svoje nedovršene dvospratne kuće kroz redove automobilskih šasija, naslaganih plastičnih flaša, pokrivenih papira i limenki. 

„Živim od sekundarne sirovine, drugih primanja osim socijale od osamnaest hiljada mesečno nemam. A živimo ja, supruga i trojica sinova. Skupljamo sve što možemo da prodamo. Sad sam baš nosio jednu korpu na otkup – bilo je dvesta šezdeset kila, uzeo sam šesto sedamanaest dinara. I kome će te pare prvo da idu – da l’ za mene, da l’ za decu, da l’ za nešto drugo? Školujem dva sina sina – jedan ima dvanaest, drugi sedamnaest godina. Treba pare za knjige, treba pare za ovo, za ono, treba da mu kupiš patike, neku trenericu. Svaki dan kad idu u školu treba im po dvesta dinara. Jednom dvesta, drugom dvesta – to je četristo dinara”, govori mi Brvić dok ulazimo u njegovo dvorište.

Često se na ulicama Niša mogu videti čitave porodice koje sakupljaju sekundarne sirovine iz kanti, kontejnera, sa travnjaka i ulice. Dok se upoznajem sa Aladinovom porodicom pitam da li mu pomažu u sakupljanju sekundarnih sirovina.

„Jednog dana idem ja, drugog dana idu moja dva sina, treći dan supruga. Pre sedamnaest meseci smo dobili bebu, pa ona ne može da ide nigde. Kada dođemo kući ona pomogne koliko može”, odgovara mi.

Život sakupljača sekundarnih sirovina i Roma iz neformalnih naselja nije bila na zavidnom nivou ni pre korone. Ipak, uspevali su nekako da se snađu. Kako ste preživeli ona dva meseca vanrednog stanja?

„Za vreme vanrednog stanja više smo bili gladni nego siti. Jedva smo se snašli – da nije bilo nešto u zamrzivaču i da nije bilo narodne kujne – mi bi umrli od gladi. Nema gde da radiš, ne puštaju te da radiš – kad će da odeš, kad će da se vratiš. I da imaš nešto za prodaju – otkupljivači ništa nisu primali. Mi smo samo potonuli dole – nemamo gde da idemo, nemamo šta da skupljamo.”

Baš za vreme korone mnoge organizacije i aktivisti govorili su o tome da se spremaju paketi pomoći za ugrožene, među kojima ste i vi sakupljači sekundarnih sirovina. Jeste li dobili neku pomoć od države, grada?

„Dobili smo od naših Roma iz Nemačke pakete. A u paketima – kilo zejtina, kilo pirinač, kilo makaronu, kilo ovo, kilo ono – nema tu ni petsto dinara. Dobili smo i džak krompira od tri kilograma, neke konzerve. Tol’ko, a gde je celi mesec? Jedino to je bilo od naših iz Nemačke.”

Sada je situacija malo povoljnija za rad. Nema više ograničenja za kretanje, ali postoji opasnost od zaraze. Da li se plašite?

„Stavimo maske, dobili smo neka odela za rad, ali brkamo u kante, a u kante svašta bacaju. Mnogo je grozno. Mnogo smo patili i patimo. Sad nas i komunalna policija zaustavlja i brani nam da tražimo sirovine po kontejnerima i kantama. Hoće i da pišu kazne, a odakle da platim kad od brkanja u kantu živim?!”

Kada smo ulazili u dvorište video sam složenu gomilu sirovina. Jesu li počeli da otkupljuju sirovine?

„Ne pitaj. Smanjili su cene čim su počeli da rade. Ti treba da skupiš sto kila flaše za hiljadu dinara, a kad će da ih skupiš – u kilo ima dvadeset flaša, a jedva skupimo dvadeset kila”

Ipak, vidim da imate dosta sirovina u dvorištu. Možete li da preživite ako sve te sirovine prodate, pa čak i po ovim smanjenim cenama?

„Pre korone je bilo, moglo je da se živi. Ideš, radiš, prodaš. Sada su nam mnogo skinuli cene – flaša je bila dvadeset i šest dinara, sada je deset dinara; bio je papir pet dinara za kilo, sad je tri dinara; bile su limenke šezdeset i pet dinara, a sad su trideset i pet dinara. A u kilo treba da skupiš pedeset limenke. Pitali smo jednog momka iz Beograda – tamo nisu dirali otkupne cene. Gledam ljude, starije i od mene, iz sela koji dolaze i donose džakove na leđima – i njima skidaju cene”

Od pre par godina na inicijativu Šabana Salijevića osnovan je Sindikat sakupljača sekundarnih sirovina čiji ste i vi član. Osim što se bori za vašu bezbednost i prepoznavanje sakupljača kao radnika, a samim tim i mogućnosti da dobijete sva radna prava, koliko su Vam pomogli sada za vreme pandemije?

„Sve je to dobro. Pošteno da kažem, oni se više brinu za nas nego bilo ko. Dobili smo skoro neke pakete, dobili smo odela supruga i ja, a sin će da dobije kad izvadi uskoro ličnu kartu. Nama je mnogo pomogao Sindikat

Ipak, došlo je vreme da idete u penziju, ali pretpostavljam da vi nemate prava na to, zar ne?

„Nema penzija, nema ništa. Osim socijale nemamo drugo plus ovo što skupljamo sekundarnu sirovinu. Mnogo mi je žao što moram da radim, a još više da teram decu da idu sa mnom. I dok je bila trudna moja supruga išla je s nama. Za život nam treba makar hiljadu dinara dnevno, mora da se radi. Ja nabijem kapu preko očiju i sretne me neko, a ja se pravim da ga ne vidim – mene sramota. Eto, dvadeset godina sam boksovao ništa nemam od toga”

Dakle, i Vi ste kao dobar deo niških Roma koji su za vreme Jugoslavije zavoleli i trenirali boks. Zašto ste se baš boks odabrali da se njime bavite?

„Hteo sam da budem sportista. Pre boksa bio sam džokej dok je u Medoševcu (prigradsko naselje u blizini Stočnog trga, prim.aut.), ali video sam da nema vajde, ne dobiješ ništa. To je čisto hobi, a bio sam džokej za trku sa preponama. A boks, voleo sam i želeo da postanem bokser, pa sam sa petnaest godina već sam boksovao uvodne borbe pred neke važne mečeve”

Znači Vi ste bili zaista uspešan sportista. Znam da je većina uspešnih boksera iz Niša treniralo u Radničkom i išli stopama Adema Asanovića. Gde ste Vi trenirali boks?

„Počeo sam kao omladinac u Radničkom, pa sam pet šest godina bio takmičar u Drugoj saveznoj ligi u Rudaru iz Aleksinca. Posle sam se vratio u Radnički jer me je tražio novi trener. Kada sam se vratio 1975. iz vojske Branislav Bakić je odustao od Radničkog, pa sam umesto njega ja upao da boksujem u Prvoj saveznoj ligi. Boksovao sam do trideset i tri godine kada više nemaš pravo da boksuješ. Kada su mi porasli sinovi – vodio sam ih da boksuju, da se osećaju dobro, da ne budu glupi, da izađu u narod. Žao mi je što nisam uzeo licencu za trenera, ali radilo se mnogo tih godina i nije me interesovalo.”

Iako niste nastavili da se bavite sportom, ipak živite u blizini fudbalskog igrališta. Je l’ ima dece koje makar šutiraju loptu tu na terenu?

„To je naš stari romski klub Pralipe ili na srpskom Radnički. Bio je prvo blizu Duvanske industrije Niš, ali otkako znam za sebe, on je ovde preseljen. Postoji više od sedamdeset godina, a ja sam vodio taj klub preko deset godina i kao predsednik, i kao trener i vodio finansije, radio kao ekonom. Sve je propalo pre tri, četiri godine, ali ja i dalje održavam. Baš sam pričao sa nekim ljudima da vidimo da uradimo nešto za klub, da povučemo decu sa ulice. Sreća, pa nema troškova za ovaj najniži rang takmičenja u koji možemo da uđemo. Eto, osim para za decu da im kupimo pljeskavicu, sok i za gorivo da ih vozimo na utakmice – ne treba nam ništa. Sada više nemam kafanu, pa da igračima dajem osveženje iz kafane, da ih počastim”

I do sada mi se činilo kao da gledam nekim film o nekom sportisti koji u životu nije imao sreće, ali zar ste i kafanu držali?

„Da, da. To je bila prijavljena kafana preko kluba, isto se Pralipe zvala. Skupljao se narod, mnogo njih iz grada. Bila je to velika kafana, ugostio sam čuvene pevače posle Dočeka nove godine, Romskih balova. Čuvena je bila ta kafana do pre desetak godina kada sam morao da je zatvorim i da krenem da skupljam sekundarne sirovine”

Verujem da imate mnogo toga da ispričate, ali od uspomena se ne živi, nažalost. Kako ćete i šta da radite nadalje?

„Ako se ovako nastavi, da sakupljam sekundarnu sirovinu dok ne umrem. Nemam drugi posao da radim. Jedino, ako uspemo da preko ovog našeg sindikata nađemo neki zanat sinovima, da nastave da se školuju, zaposle negde gde neće da se muče kao sada. Trenutno nemam para da mu platim jer i ovo što uzmem – ne znam gde ću pre da potrošim, šta da kupim. Još ako nas opet zakači ova korona – onda je potpuna kapitulacija jer će mnogi morati da prose, da kradu jer mora da se jede.“